Gledam ljetos djecu u parku ispod mog balkona, a donedavno djecu iz škole u kojoj sam radila,  ONI SE NE ZNAJU IGRATI! Čitav njihov boravak „vani“  ili na velikom odmoru u školi, svodi se na ciku i vrisku, bezglavo trčanje i naguravanje.  Uređena igrališta zvrlje prazna ili se bjesomučno uništavaju...Dođe mi ih nekako žao jer još dobro pamtim svoje djetinjstvo u sarajevskoj Zagrebačkoj 39,  na Grbavici.

Bile su to šezdesete godine prošlog stoljeća, Grbavica se tek profilirala kao naselje, postojala je samo sadašnja Grbavica 1, od Vrbanja mosta do raskrsnice za Vraca.  Mislim čak da su to sve bili Kovačići, da je ime Grbavica došlo kasnije...

Prva  četiri razreda išli smo u školu „Čedo Savić“ (na samom početku ceste za Vraca).  Bila je to mala  škola s nekoliko učionica i velikim dvorištem, ali lijepa i svijetla, s novim parketima,  pa smo se izuvali i nosili papuče od kuće. Nosili smo i lončiće za mlijeko, obavezan dio užine. „Tete“ su donosile sendviče u korpama od pruća, onima „za veš“. Na izlete smo išli na daleka Vraca...

U petom razredu smo se premještali u školu „Bane Šurbat“, dvokatnicu tik ispred naše zgrade. U njoj su bili crni podovi i ložile su se „kreka“ peći u učionicama, ali smo za divno čudo imali kabinet za tehnički odgoj i u učionicama secirali žabe koje smo lovili na Vracama... Sad znam koliko smo imali dobre nastavnike i našeg sveprisutnog direktora Branka Cetušića. Uskoro je iza naše zgrade iseljen djački dom pa smo dobili i fiskulturnu salu i još nekoliko lijepih učionica...

U našoj zgradi je bio vrtić „8.mart“ sa stepenicama i malom terasom – dušu dalo za druženje.

Ekipa u zgradi je bila posebna  - svi vršnjaci, možda godina-dvije razlike i skoro same djevojčice! Od dječaka se sjećam vragolastog  Krcka i samozatajnog  Lemezana...Ženske su vodile glavnu riječ!

 Imala je zgrda i ulaz 43, ali nas je većina stanovala na broju 39 Obdanište je bilo 41). Uz malu kosinu stizalo se u Splitsku ulicu gdje je stanovala Goga. Njena zgrada je imala baštu i mnogo smo vremena ljeti provodili u njoj. Ako nismo išli „kod Ljube u jabuke“ ispod same stare  uskotračne pruge ili kod bega Bublina u baštu da krademo kupus i mrkvu! Poslije smo to stakalcima čistili u našem podrumu i jeli. Naravno, roditelji nisu znali ništa o tim našim avanturama inače bi radila tadašnja „pedagogija“!

U kultnoj slastičarni „Jadranka“ svi smo imali „orvorene račune“ koje su roditelji uredno izmirivali čim „bude plata“.

Iako smo po čitave dane bili napolju, svi smo bili dobri đaci! Da nas ne prekidaju u igri mame su čak spuštale u korpicama, pomoću užeta“, užinu.

Naše igre su se dijelile na sportski i kreativni dio. Za sport je bila zadužena Mira, „stođavo“ ali predivna osoba i drugarica. Igrali smo „između dvije vatre“, „zemlje“, „klisa“, „školice“, preskakanja konopca,   „trule kobile“,  potezanja konopa,  klikera,  „neka puca“, „ide maca oko tebe“,  „ i oklo salata“, „ćorabake“, „care, care gospodare kol'ko ima sati?“, „ide majka s kolodvora“, žmire, čole, „eberečke-ebertute“ - baš sam se zadala da ih sve nabrojim a bilo ih je još sigurno toliko!  Sestre Vesna i Jasminka donijele su iz Čehoslovačke, valjda prve u Sarajevu, igru „gume“.  Sjećam  se i prvih rolšua na četiri točkića, hula-hopa, "reketa", odnosno badmingtona. 

Kod Goge u bašti smo pravili razne predmete od gipsa, šili haljinice lutkama.

Svi smo strastveno skupljali salvete, od onih običnih, zvane „busovačke“ do prelijepih, šarenih iz raznih zemalja. Ko li nam ih je donosio?

Zimi smo se sankali od Gogine kuće do naše, a ponekad i niz strmu Trnovsku. Od starih bačvi improvizovali smo nekakve skije. Kako god, kući smo se vraćali potpuno ukočeni od zime...

A bili smo i izviđači...