Da ti ja nešto kažem

To nidje na svijetu nema! Dobro kaže Damir Nikšić! A ja se u tom stilu pitam hoću li ikad više letjeti  s AirSerbiom?  "Naletala" sam se u životu s raznim kompanijama i na raznim relacijama  ali mi se nikada nije desilo ništa slično.

Na stranu što je avion bio  u stanju raspadanja , oguljene boje, bez zvučne izolacije i svašta nešto, ali da vam prtljag NAMJERNO ostane u Beogradu jer su na vaš let  morali ukrcati onaj neukrcan  od juče...?! Nisam istraživala koliko se daleko proteglo ono „od juče“...

Svaka čast izuzetno ljubaznom  osoblju  i na zemlji i u zraku , a naročito odličnim  pilotima koji uzlijeću i slijeću kao po puteru, ali  u organizaciji nešto nikako ne štima. Kažu da je gejt zatvoren, pa onda ipak nije... Kažu da se možete ukrcati pa onda ipak ne možete i  stojite na pisti ko budale ...A ljeto, zvizdan... Ne traje to dugo ali maloj djeci i starijim ljudima čini se kao vječnost...

Ma sve je to ništa prema ovome s prtljagom!

Sletite u Sarajevo nakon četrdesetak minuta , čekate svoj kofer,  a njega nema, pa nema...Traka se zaustavlja i nekolicina putnika  se zgledava u čudu. Nije se mogao izgubiti na tom kratkom letu ! Pa šta je onda? Na šalteru izgubljeno-nađeno kažu da prtljag nije izgubljen nego da je NAMJERNO ostavljen...A ja sam NAMJERNO platila da doleti samnom!

Jedna djevojka plače, SVE joj je u koferu, od gaća do laptopa . Mladi bračni par s dvoje djece prvo misli da je prtljag nestao u transferu iz Pariza, što je moguće, pa se presabiru šta je neophodno ostalo u koferu .Dvije penzionerke se pitaju imaju li rezervne lijekove kod kuće? Ako nemaju moraće ih kupiti po punoj cijeni jer je nemoguće  iste sekunde nabaviti recepte! A nije da im treba samo jedan! Ja sam apsolutni šampion – u koferu su mi ključevi od kuće!

Osoblje sarajevskog aerodroma ne može biti ljubaznije – nije do njih! Prtljag će stići sutra, istim letom (poslije podne) i biće nam  dostavljen na vrata stana - ako živimo  u Kantonu Sarajevo. Van kantona – vaš problem! Mene je dočekao sin oslobodivši se obaveza za taj dan i srećom je imao svoje ključeve od kuće. Ne živimo zajedno – nije ih morao imati sa sobom!

Sutradan čekam kofer kod kuće ali me umjesto toga zovu s aerodroma – moj je kofer izdvojen na carini, moram doći. Znam da nemam ništa u njemu što bi podlijegalo carinjenju ali to njih ne zanima – neće otvoriti kofer bez mog prisustva. OK. Uzimam taksi (10 KM) i jurim na aerodrom.Opet izuzetna ljubaznost i brzina. Moj koferko-šarenko usamljen stoji na pultu u izlaznom holu. Pitam šta je sumnjivo? Skener je otkrio „nekakav nakit“. Pa naravno da imam nakit, koja žena nema? Otvorim kofer, nađem neseser s nakitom, carinik  kratko zaviri i kaže mi da zatvorim kofer i da izađem istim putem kojim sam ušla...U sebi beštimam i skeneru i onome ko ga "čita",  ali kakva mi je korist od toga!

Izlazim na zvizdan, priđem prvom  taksiju koji je na redu na zvaničnom štandu i znam od prije  – taksimetar se ne pali, dokle god da idem – 20 KM! Znači, duplo od onoga što sam platila po taksimetru u dolasku. I to nije nekakav „divlji“ taksi nego „Sarajevotaxi“!  Ne znam  je li to politika Udruženja  ili samovolja taksista , ali znam  da je to redovna pojava i da niko ne može u Udruženju reći da ne zna za to! Za strance krasan prvi utisak o gradu, nema šta!

Vučem kofer na treći sprat bez lifta. Pa ne može moj sin izlaziti s posla, kako se „navije“ aviokompaniji(ama)!

Ono što me najviše pogodilo u cijeloj priči je to što niti jednom, ama baš ni jednom nisam čula čarobnu riječ  IZVINITE . A zamjerala sam mojim prvačićima na testiranju ako je ne znaju ...

Vala baš – to nidje na svijetu nema!

Jedan od glavnih razloga što sam s radošću dočekala odlazak u penziju je što se više neću svakodnevno voziti trolejbusom!

Moja noćna mora bila je linija 103 – Dobrinja -  Trg Austrije, mada sam sigurna da ću istomišljenike naći i među onima koji „vozare“ na drugim relacijama.

Ljeti se kuhaš, zimi smrzavaš, grijanje najčešče ne radi ili ti je grijač direktno ispod stolice, u vozilu poledica, živu glavu spašavaš balansirajući od držača do držača! Ubi propuh!

Vrata rade-ne rade. Ulazne stepenice povisoke, podijeljene držačem pa je za one s više kila i kostoboljom misaona imenica ulazak i izlazak! Sjedišta prijete da te katapultiraju pri svakom kočenju...Itd, itd.

Ko nas vozi?

Kad se svakodnevno vozite na istoj relaciji prepoznajete vozače. Ima ih svakakvih:starijih, mlađih, uljudnih,prostih, neki znaju voziti, neki baš i ne. Ono, kočnica-gas i sl. Nekima svako malo pada trola jer još nisu savladali kriznu „podstanicu“ na Željinom i uzbrdicu u Hrasnom...Neki će te sačekati kad vide da trčiš, neki će ti pred nosom zatvoriti vrata (ja to zovem „velike radosti malih ljudi“). Neki se ponašaju kao u svom dnevnom boravku, naviju muziku do daske sabah zorom i to najčešče turbofolk. Neki u Švrakinom izađu da kupe burek. Ako se s njima vozi kolega iz firme, padne priča i kuknjava na upravu, neisplaćene plaće, tople obroke, neuplaćeno zdravstveno...Sve to črsto popraćeno sočnim psovkama! Neki su neostvareni reli-vozači, neki mile toliko da možeš komotno i pješke.

Šta ćeš – šutiš i trpiš.Daleko je Dobrinja, a ko zna kad bi drugi naišao...

A oni dobri? Vedri i nasmijani, dočekuju putnike lijepim riječima, kao pravi domaćini. Takvima oprostiš i glasnu muziku i burek u Švrakinom...Malo ih je, al' ih ima!

Revizori

E, oni su priča za sebe! Množe se k'o gljive poslije kiše, po petorica istovremeno uđu. Uhar im je ako „nafataju“ koga bez karte. Neki ih ljubazno zamole da kupe kartu, neki filozofiraju da nema ništa džaba u životu pa ni vožnje trolom. Uglavnom to rade mladim curama i pristojnim dečkima, one koji izgledaju „opasno“ ćutke preskoče. Znaju da im je sva ta ujdurma APP (ako prođe-prođe) jer oni u stvari onima bez karte koji se opiru – ne mogu ništa! Dok traje natezanje -  trola stoji! Koga briga što će oni s urednim kartama zakasniti na posao, u školu...

Glavna „čeka“ na mojoj relaciji Grbavica- Dobrinja je i kod Fahdove džamije. Tu je svako jutro pet-šest revizora, druže se, valjda. Jesu li svjesni koliko su predvidljivi? Ako nemaš kartu izađeš lijepo na Mojmilu, malo pjehe da zaobiđeš „čeku“ i opet se ukrcaš stanicu niže džamije! Njihova je sreća što se slabo ko od tih „švercera“ toga sjeti!

Ima i dama-revizora. Jedna plavka je baš ljubazna i puna razumijevanja, ali i uporna da se karta kupi. Nju svi poslušaju – po onoj narodnoj: „lijepa riječ i gvozdena vrata otvara“. Ima i jedna crna što je putnici zovu „Rambo“ – sušta suprotnost svojoj plavoj kolegici. Strah i trepet za švercere! Nju slušaju zbog autoriteta sile a ne sile autoriteta! Ono jest da i putnici bez karte imaju sulude priče zašto se voze džabe, valja to „revama“ svakodnevno slušati! Nije im lako, što jest – jest!

S kim se vozimo?

Ko svakodnevno vozari na dužim relacijama uopće nema potrebu za kinom i pozorištem! Sve to ima u GRASU! Jutarnji putnici na liniji 103 su svih godišta, najviše je prosvjetnih radnika (puno je škola na toj relaciji!)  a znamo koliko učiteljice i nastavnice mogu pričat'! Rame uz rame s njima su đaci. Uglavnom gimnazijalci iz dvije dobrinjske gimnazije. Stariji putnici se zbog njih prisjećaju svoje mladosti i „starinskog“ odgoja (ne smiji se i ne pričaj preglasno, ustani starijima i tridnicama, ne žvaći žvaku glasno, ne pucaj balone – jer ovi naši saputnici najčešće su daleko od ikakvog odgoja, ne samo „starinskog“) ali i nekadašnjeg pojma „gimnazijalac“ koji je podrazumijevao makar pristojno ponašanje. A ne možeš da se ne upitaš zašto idu u dobrinjske gimnazije? Garant su tamo imali štelu pa vozare s kraja na kraj grada pored silnih gimnazija u komšiluku! Neki se voze samo stanicu-dvije! Nije čudo što je pola omladine u gradu dustabanlija, pretilo...

Oni „finiji“ slušaju muziki sa slušalicama na ušima, ali, avaj! Te slušalice su nekvalitetne i sve ide „na van“ u vidu grozomornog zvuka, goreg d najgoreg vozačevog turbo-folka.

Najmirniji jutarnji putnici su zdravstveni radnici iz Doma zdravlja Saraj polje. Šute jer znaju da će čitav dan pričati s pacijentima, pa čuvaju snagu. Pričaće i učiteljice i nastavnice, još više od njih, ali one ne znaju šutjeti i – gotovo!

Tu su, dalje, penzići koji idu doktorima. Ako se poznaju između sebe, onako nagluhi, na sav glas bistre politiku, žale se na sve i svakoga, ulaze u priču s vozačima. Bakice razmjenjuju recepte, raspituju se za bližu i dalju familiju, hvale svoju unučad...Čak i ako su se prvi put srele tog jutra u troli!

A kakva je tu tek modna revija neukusa! Od frizura, preko odjeće, obuće, šminke, viška dlaka, teških parfema ili znoja. Čast izuzecima, jer ima i finih gospođa i gospođica koje na sve što vide i čuju šutke se ibrete i na iglama čekaju svoju stanicu. Mnoge od njih mreškaju noseve kad izađu iz trole u strahu da nisu pokupile koji „miris“ tokom vožnje...

Kad vozarite uvijek u isto vrijeme, tačno znate ko će od redovnih putnika ući na kojoj stanici. Pa im dajete nadimke, prema izgledu, priči, ponašanju...Pa morate se nekako zabaviti za vrijeme minimalno polusatne vožnje! I zabrinete se kad ne uđu na očekivanoj stanici! Što ih nema? Jesu li se razboljeli? Jesam li u dobroj troli? Jesam li uranila ili kasnim?

Na žalost, u troli shvatite koliko ljudi s psihijatrijskom dijagnozom slobodno šeće gradom. Tu su, prije svega, „partizanka“, starica koja u troli i dalje bije svoje Sutjeske i Neretve. Zatim „prevarena“, koja na sav glas vazi o današnjim curama koje putem mobitela otimaju muževe. Onda, „Titin pionir“ koji bistri politiku i zaziva Titu da ustane, pa ljubazni mladić koji sa svima želi pričati i masovno dijeli komplimente... Neki „neredovni“ se i uplaše i traže od vozača da intervenira...

Tu je i mladi par (bračni?) s posebnim potrebama čiji je razgovor, mada malo preglasan, često mnogo suvisliji od nekih drugih putnika. Dječaka s Downijvim sindromom vole svi, zabavan je i drag, duhovit.

Mnogi se u tim svakodnevnim vožnjama i upoznaju i sprijatelje! Bilo da su iz iste „priredbe“ ili imaju iste komentare na ostale putnike, vozače, revizore...

Ih, kad se sjetim vremena kad se gradila nova cesta u Kovačićima! Došli na posudbu autobusi i vozači iz cijele BiH. Pa ti objasni Tuzlaku gdje je stanica „kod pilića“! A gore spomenuti dječak je zbunjvao putnike koji su željeli ući govoreći da je trola za Otoku a ne za Dobrinju Baš je bilo zabavno!

Nećemo sad o štrajkovima, kvarovima na mreži koji iziskuju presjedanja, o promjeni linije u sred vožnje (uđeš u 103 a on bez ikakvog upozorenja skrene prema Otoci - „vjerujte, sad javilo, nisam  ni ja znao“)...

A možda je sve do mene!