To nidje na svijetu nema! Dobro kaže Damir Nikšić! A ja se u
tom stilu pitam hoću li ikad više letjeti
s AirSerbiom? "Naletala" sam se u
životu s raznim kompanijama i na raznim relacijama ali mi se nikada nije desilo ništa slično.
Na stranu što je avion bio u stanju raspadanja , oguljene boje, bez
zvučne izolacije i svašta nešto, ali da vam prtljag NAMJERNO ostane u Beogradu
jer su na vaš let morali ukrcati onaj
neukrcan od juče...?! Nisam istraživala
koliko se daleko proteglo ono „od juče“...
Svaka čast izuzetno ljubaznom osoblju i na zemlji i u zraku , a naročito odličnim pilotima koji uzlijeću i slijeću kao po
puteru, ali u organizaciji nešto nikako
ne štima. Kažu da je gejt zatvoren, pa onda ipak nije... Kažu da se možete ukrcati
pa onda ipak ne možete i stojite na
pisti ko budale ...A ljeto, zvizdan... Ne traje to dugo ali maloj djeci i
starijim ljudima čini se kao vječnost...
Ma sve je to ništa prema ovome s prtljagom!
Sletite u Sarajevo nakon četrdesetak minuta , čekate svoj kofer, a njega nema, pa nema...Traka se zaustavlja i nekolicina putnika se zgledava u čudu. Nije se mogao izgubiti na tom kratkom letu ! Pa šta je onda? Na šalteru izgubljeno-nađeno kažu da prtljag
nije izgubljen nego da je NAMJERNO ostavljen...A ja sam NAMJERNO platila da
doleti samnom!
Jedna djevojka plače, SVE joj je u koferu, od gaća do
laptopa . Mladi bračni par s dvoje djece prvo misli da je prtljag nestao u
transferu iz Pariza, što je moguće, pa se presabiru šta je neophodno ostalo u
koferu .Dvije penzionerke se pitaju imaju li rezervne lijekove kod kuće? Ako
nemaju moraće ih kupiti po punoj cijeni jer je nemoguće iste sekunde nabaviti recepte! A nije da im
treba samo jedan! Ja sam apsolutni šampion – u koferu su mi ključevi od kuće!
Osoblje sarajevskog aerodroma ne može biti ljubaznije – nije
do njih! Prtljag će stići sutra, istim letom (poslije podne) i biće nam dostavljen na vrata stana - ako živimo u Kantonu Sarajevo. Van kantona – vaš problem! Mene
je dočekao sin oslobodivši se obaveza za taj dan i srećom je imao svoje
ključeve od kuće. Ne živimo zajedno – nije ih morao imati sa sobom!
Sutradan čekam kofer kod kuće ali me umjesto toga zovu s aerodroma – moj je kofer izdvojen na
carini, moram doći. Znam da nemam ništa u njemu što bi podlijegalo carinjenju
ali to njih ne zanima – neće otvoriti kofer bez mog prisustva. OK. Uzimam taksi
(10 KM) i jurim na aerodrom.Opet izuzetna ljubaznost i brzina. Moj koferko-šarenko
usamljen stoji na pultu u izlaznom holu. Pitam šta je sumnjivo? Skener je
otkrio „nekakav nakit“. Pa naravno da imam nakit, koja žena nema? Otvorim
kofer, nađem neseser s nakitom, carinik kratko zaviri i kaže mi da zatvorim kofer i da
izađem istim putem kojim sam ušla...U sebi beštimam i skeneru i onome ko ga "čita", ali kakva mi je korist od toga!
Izlazim na zvizdan, priđem prvom taksiju koji je
na redu na zvaničnom štandu i znam od prije – taksimetar se
ne pali, dokle god da idem – 20 KM! Znači, duplo od onoga što sam platila po
taksimetru u dolasku. I to nije nekakav „divlji“ taksi nego „Sarajevotaxi“! Ne znam
je li to politika Udruženja ili
samovolja taksista , ali znam da je to
redovna pojava i da niko ne može u Udruženju reći da ne zna za to! Za strance
krasan prvi utisak o gradu, nema šta!
Vučem kofer na treći sprat bez lifta. Pa ne može moj sin
izlaziti s posla, kako se „navije“ aviokompaniji(ama)!
Ono što me najviše pogodilo u cijeloj priči je to što niti
jednom, ama baš ni jednom nisam čula čarobnu riječ IZVINITE . A zamjerala sam mojim prvačićima
na testiranju ako je ne znaju ...
Vala baš – to nidje na svijetu nema!
