Kažu naši stari da je bolje imati dobrog komšiju nego rod
rođeni.
Ja bih rekla – nekad bilo, sad se spominjalo...
Danas većinu komšija ili ne poznajemo – ili nam idu na
živce!
I sama spadam u one
koji odnose s komšilukom svode na „dobar dan – dobar dan“ .Ne idem na
žalost. Ne idem na radost. Niti želim da se meni dolazi. Vrata otvaram samo na
dogovoreni znak zvona . Pouzdano znam da me tračaju zbog toga i u pravu su. Možda
misle i da se pravim važna? Al' šta ću
kad sam takva! Previše mi je stalo do mira mog doma. A možda stanujem i u
pogrešnoj zgradi?
Ponekad bih voljela da imam komšinicu s kojom sam bliska, ali čim daš prst – ode cijela šaka. A to ne
mogu! Lijepo bi bilo da mi neko može zaliti cvijeće kad sam na putu, da imam od
koga posuditi krompir ili luk kad „zapne“, da mi neko nešto pomogne u
trenutku... Ali to povlači za sobom upadanje u stan kad se kome navije,
zajedničko ispijanje kafa uz bezvezne razgovore, uzvratne usluge...A ja to neću i ne mogu!
Dok sam radila još su me i razumjeli, ali sad niko ne kuži
da ja nemam vremena ni kao penzić! Imam svoj raspored, svoje prijatelje, svoju djecu, svoj život u
kojem nema praznog hoda!
Ponekad me zbog toga
grize savjest ali se onda sjetim šta me
sve nervira u komšiluku, pa me prođe.
Nervira me turbo-folk na sav glas (ljeti ne možeš prozor
otvoriti!). Nervira me harganje niz
stepenice i preglasan razgovor u
haustoru u svako doba dana i noći. Ljudi – SPAVAM! Nerviraju me širom otvoreni prozori u
haustoru i na -20 Celzija. Nervira me dječija cika i vriska. Nervira me loženje
svega i svačega jer je plin skup pa meni smrdi kroz lohotni dimnjak. Nervira me
kuckanje i bušenje mimo svakog kućnog reda...Jel' to samo do mene? Vazda sam
bila „na svoju ruku“!
Možda me ne bi
nerviralo da se s tim komšijama družim?
Ovako, šutim i trpim, ljubazno se pozdravljam sa svima i –od mene dosta!
