Kažu naši stari da je bolje imati dobrog komšiju nego rod rođeni.

Ja bih rekla – nekad bilo, sad se spominjalo...

Danas većinu komšija ili ne poznajemo – ili nam idu na živce!

I sama spadam u one  koji odnose s komšilukom svode na „dobar dan – dobar dan“ .Ne idem na žalost. Ne idem na radost. Niti želim da se meni dolazi. Vrata otvaram samo na dogovoreni znak zvona . Pouzdano znam da me tračaju zbog toga i u pravu su. Možda misle i da se pravim važna?  Al' šta ću kad sam takva! Previše mi je stalo do mira mog doma. A možda stanujem i u pogrešnoj zgradi?

Ponekad bih voljela da imam komšinicu s kojom sam bliska,  ali čim daš prst – ode cijela šaka. A to ne mogu! Lijepo bi bilo da mi neko može zaliti cvijeće kad sam na putu, da imam od koga posuditi krompir ili luk kad „zapne“, da mi neko nešto pomogne u trenutku... Ali to povlači za sobom upadanje u stan kad se kome navije, zajedničko ispijanje kafa uz bezvezne razgovore,  uzvratne usluge...A ja to neću i ne mogu!

Dok sam radila još su me i razumjeli, ali sad niko ne kuži da ja nemam vremena ni kao penzić! Imam svoj raspored,  svoje prijatelje, svoju djecu, svoj život u kojem nema praznog hoda!

Ponekad me zbog toga grize savjest ali se onda sjetim  šta me sve nervira u komšiluku,  pa me prođe.

Nervira me turbo-folk na sav glas (ljeti ne možeš prozor otvoriti!). Nervira me  harganje niz stepenice i preglasan razgovor  u haustoru u svako doba dana i noći. Ljudi – SPAVAM!  Nerviraju me širom otvoreni prozori u haustoru i na -20 Celzija. Nervira me dječija cika i vriska. Nervira me loženje svega i svačega jer je plin skup pa meni smrdi kroz lohotni dimnjak. Nervira me kuckanje i bušenje mimo svakog kućnog reda...Jel' to samo do mene? Vazda sam bila „na svoju ruku“!

  

Možda me ne bi nerviralo da se s tim komšijama družim?

Ovako, šutim i trpim, ljubazno  se pozdravljam sa svima i –od mene dosta!