To nidje na svijetu nema! Dobro kaže Damir Nikšić! A ja se u tom stilu pitam hoću li ikad više letjeti  s AirSerbiom?  "Naletala" sam se u životu s raznim kompanijama i na raznim relacijama  ali mi se nikada nije desilo ništa slično.

Na stranu što je avion bio  u stanju raspadanja , oguljene boje, bez zvučne izolacije i svašta nešto, ali da vam prtljag NAMJERNO ostane u Beogradu jer su na vaš let  morali ukrcati onaj neukrcan  od juče...?! Nisam istraživala koliko se daleko proteglo ono „od juče“...

Svaka čast izuzetno ljubaznom  osoblju  i na zemlji i u zraku , a naročito odličnim  pilotima koji uzlijeću i slijeću kao po puteru, ali  u organizaciji nešto nikako ne štima. Kažu da je gejt zatvoren, pa onda ipak nije... Kažu da se možete ukrcati pa onda ipak ne možete i  stojite na pisti ko budale ...A ljeto, zvizdan... Ne traje to dugo ali maloj djeci i starijim ljudima čini se kao vječnost...

Ma sve je to ništa prema ovome s prtljagom!

Sletite u Sarajevo nakon četrdesetak minuta , čekate svoj kofer,  a njega nema, pa nema...Traka se zaustavlja i nekolicina putnika  se zgledava u čudu. Nije se mogao izgubiti na tom kratkom letu ! Pa šta je onda? Na šalteru izgubljeno-nađeno kažu da prtljag nije izgubljen nego da je NAMJERNO ostavljen...A ja sam NAMJERNO platila da doleti samnom!

Jedna djevojka plače, SVE joj je u koferu, od gaća do laptopa . Mladi bračni par s dvoje djece prvo misli da je prtljag nestao u transferu iz Pariza, što je moguće, pa se presabiru šta je neophodno ostalo u koferu .Dvije penzionerke se pitaju imaju li rezervne lijekove kod kuće? Ako nemaju moraće ih kupiti po punoj cijeni jer je nemoguće  iste sekunde nabaviti recepte! A nije da im treba samo jedan! Ja sam apsolutni šampion – u koferu su mi ključevi od kuće!

Osoblje sarajevskog aerodroma ne može biti ljubaznije – nije do njih! Prtljag će stići sutra, istim letom (poslije podne) i biće nam  dostavljen na vrata stana - ako živimo  u Kantonu Sarajevo. Van kantona – vaš problem! Mene je dočekao sin oslobodivši se obaveza za taj dan i srećom je imao svoje ključeve od kuće. Ne živimo zajedno – nije ih morao imati sa sobom!

Sutradan čekam kofer kod kuće ali me umjesto toga zovu s aerodroma – moj je kofer izdvojen na carini, moram doći. Znam da nemam ništa u njemu što bi podlijegalo carinjenju ali to njih ne zanima – neće otvoriti kofer bez mog prisustva. OK. Uzimam taksi (10 KM) i jurim na aerodrom.Opet izuzetna ljubaznost i brzina. Moj koferko-šarenko usamljen stoji na pultu u izlaznom holu. Pitam šta je sumnjivo? Skener je otkrio „nekakav nakit“. Pa naravno da imam nakit, koja žena nema? Otvorim kofer, nađem neseser s nakitom, carinik  kratko zaviri i kaže mi da zatvorim kofer i da izađem istim putem kojim sam ušla...U sebi beštimam i skeneru i onome ko ga "čita",  ali kakva mi je korist od toga!

Izlazim na zvizdan, priđem prvom  taksiju koji je na redu na zvaničnom štandu i znam od prije  – taksimetar se ne pali, dokle god da idem – 20 KM! Znači, duplo od onoga što sam platila po taksimetru u dolasku. I to nije nekakav „divlji“ taksi nego „Sarajevotaxi“!  Ne znam  je li to politika Udruženja  ili samovolja taksista , ali znam  da je to redovna pojava i da niko ne može u Udruženju reći da ne zna za to! Za strance krasan prvi utisak o gradu, nema šta!

Vučem kofer na treći sprat bez lifta. Pa ne može moj sin izlaziti s posla, kako se „navije“ aviokompaniji(ama)!

Ono što me najviše pogodilo u cijeloj priči je to što niti jednom, ama baš ni jednom nisam čula čarobnu riječ  IZVINITE . A zamjerala sam mojim prvačićima na testiranju ako je ne znaju ...

Vala baš – to nidje na svijetu nema!